Evo, već su dva sunčana dana i vidimo da su pojedini naši političari krenuli da pričaju šta bi bilo da je bilo, pametuju o tome ko je kriv.
Opozicija tvrdi da je republička vlast zakazala iako oni imaju lokalnu vlast u pojedinim poplavljenim opštinama.
U razorenim gradovima voda se nije još ni povukla, a pojedine stranke organizuju svoje punktove za podjelu hrane kako bi nešto ušićarile i za izbore.
Nije li to isto profiterstvo, možda i gore, nemoralnije, od onog kada vam neki trgovac pokuša prodati flašu vode koju ste planirali poslati ugroženima po uduplanoj cijeni.
Ma, opametite se više u tim strankama. Kakva je to besmislena i jalova politika. Pogledajte oko sebe i vidjećete koliko su naši građani solidarni, pomažu jedni drugima i ne pitaju ko je ko.
Niko nije kriv za prirodnu katastrofu, ni vlast u Banjaluci ili Sarajevu, niti lokalni načelnici u Doboju ili Maglaju. Kako i može biti? Svi su uradili onoliko koliko su mogli u tom trenutku.
Da li je to bilo dovoljno, nije naravno, ali više se nije ni moglo niti imalo čime. Kada je Bosna podivljala i rušila sve pred sobom, pomogao je onaj ko je prvi stigao - civilna zaštita, policajac, vatrogasac, vojnik…
Zar je važno ko ga je poslao u čamcu da izvadi porodicu iz poplavljene kuće. Momci iz Mostara su evakuisali djecu iz Đačkog doma u Doboju.
Broj žrtava, ma kako to grubo i bezdušno zvučalo, jer je svaki izgubljeni život velika tragedija, minimalan je u odnosu šta je moglo biti. Pa hiljade ljudi su bukvalno izvučene i spasene ispred bujice.
Pitajte one momke iz Helikopterskog servisa RS što su danima, bez odmora, letjeli po kiši i skidali ljude sa krovova ko je kriv ili kakva je bila koordinacija na terenu.
Da li je neko zakazao i zašto su pitanja bez odgovora? Hiljade situacija, hiljade odgovora i hiljade odluka u trenutku koji su značile život ili smrt.
Nije kriv Obren Petrović što mu je čitav grad poplavljen ili Savo Minić što je Šamac gotovo uništen i pitanje je da li će i kada se u njemu može ponovo organizovati bilo kakav život.
A upravo to narednih dana mora biti prioritet svih nivoa vlasti, kriznih štabova i čitavog društva. Da se koliko-toliko što brže organizuje život u uništenim gradovima i selima i ljudima omogući da prežive prva dva-tri mjeseca dok se nekako ne snađu. Poslije će biti lakše.
Pa svi pomažu. Dolazi pomoć iz Evrope, Rusije, Turske, Amerike. A naše stranke već počele da broje ko je koliko konzervi dao i kome, pa politički kalkulišu ko bi mogao imati koristi od toga.
Ako je pojedinima ovih dana baš do politike i priče o odgovornosti, ima li bolje teme od šamara koji je došao iz Brisela. BiH ne može aplicirati za sredstva iz Fonda solidarnosti Evropske unije zato što nema status kandidata, za razliku od Srbije, kojoj je na raspolaganju taj novac.
Nije li to poruka našim liderima da je njihova politika svađanja, trvenja i traženja dlaka po zakonima svih ovih godina krivac što će oporavak od katastrofe biti znatno otežan bez ovih para. Što će trebati godine i godine da se nadoknade milijarde koje je voda odnijela.
Nije li politika ta koja bi trebalo sada da izvuče pouke i razmisli o prioritetima koji su potrebni za ovu zemlju. A to sigurno nisu upiranje prsta u krivce, stranački šatori za podjelu graha i hljeba ili kupovina glasova za flašu vode.
Ako vam je do politike, idite u inostranstvo, od Istanbula do Moskve, Beča, Brisela ili Vašingtona, i lobirajte za ovaj napaćeni narod. Pozovite preko evropskih stranačkih prijatelja koga god znate da dođe, vidi i pomogne. Sjedite i dogovorite se kako da saniramo ovu katastrofu.
Niste li napokon uvidjeli da smo sami nemoćni i nezaštićeni, da izolacija znači nesreću, a saradnja mogućnost da lakše živimo? I u dobrim i lošim vremenima.
Nema komentara:
Objavi komentar